Advokat Ivan Ninić poslednjih dana u javnosti nastupa kao žrtva medijske hajke zbog klipa koji kruži društvenim mrežama, ali suština je da on ni u jednom trenutku nije demantovao ono što je u tom klipu izrečeno, odnosno porekao saradnju sa šiptarskim službama, već je pažnju prebacio na navodnu ugroženost sopstvene bezbednosti.
Umesto da se uhvati u koštac sa konkretnim optužbama koje se odnose na njegove veze sa imenima koja se pominju u klipu, izvesni Sadik i Jašari, na njegov sastanak u Turskoj i na novac koji je tada primio, Ninić je izabrao da od sebe napravi metu, uporedi se sa Oliverom Ivanovićem i da tako stvori utisak da je žrtva progona.
Klipova ovakve vrste na mrežama ima na stotine i niko nikome zbog njih ne crta metu na čelu, osim onoga ko oseća da je u njima pogođen u samu suštinu. To što je Ninić uradio jeste klasičan manevar preusmeravanja pažnje, u kojem napad postaje najbolja odbrana, a suštinske optužbe ostaju netaknute i na njih ne daje nikakve odgovore.
Setimo se da nije prvi put da se Ninić svrstava na stranu koja radi u korist šiptarskih institucija. Još u vreme događaja u Banjskoj, u septembru 2023. godine, on je bezrezervno prihvatio narativ o legitimitetu takozvane kosovske policije i nametao tezu da je Srbija kriva za sukob, iako je svima bilo jasno da je ta teroristička formacija na sever ušla suprotno Rezoluciji 1244 i mimo bilo kakve kontrole KFOR-a i UNMIK-a. Dok Srbija, pozivajući se na međunarodno pravo, insistira da su šiptarske institucije nelegalne i nepriznate, Ninić je istupao kao da su one jedini zakoniti organi.
Tako su i trojica Srba koji su tom prilikom u Banjskoj stradali u samoodbrani, napadnuti od šiptarskih terorista, u njegovim izjavama izgubili status žrtava i pretvoreni u teroriste, što govori ne samo o njegovom političkom i profesionalnom opredeljenju, nego i o karakteru njegovog javnog delovanja.
Kada se sve to poveže sa sadržajem klipa koji pominje njegove kontakte sa albanskim strukturama, sastanke i finansijske aranžmane, jasno je da ovde nije reč o običnom advokatskom poslu, već o jasnoj povezanosti sa šiptarskim službama. Kada tome dodamo njegove nastupe na medijima kao što su N1 i Nova S, koji godinama funkcionišu kao megafoni prozapadnih interesa i propagandni kanali za destabilizaciju Srbije, dobijamo sliku čoveka koji svoj javni rad gradi na diskreditaciji sopstvenog naroda i na legitimisanju terorističkih šiptarskih institucija u Prištini.
Posebno je upadljivo njegovo konstantno vraćanje Milana Radojičića u fokus javnosti, optužujući ga da mu upravo on crta metu na čelu, iako je situacija obrnuta. Dok Priština gradi optužnice koje treba da dokažu kako su Srbi organizovani teroristi, Ninić to u javnom prostoru podupire, uporno ga targetirajući kao krivca i povezujući ga sa ubistvom Olivera Ivanovića, iako je dobro poznato da je taj zločin izvršen od strane šiptarskih struktura po nalogu stranih, pre svega nemačkih službi.
Tako dolazimo do paradoksa. Dok Srbija ne priznaje kosovsku policiju, kosovske sudove i kosovsko pravosuđe, i dok insistira da je Rezolucija 1244 jedini važeći pravni okvir, Ninić u javnosti nastupa kao najglasniji zastupnik šiptarskih interesa. On u medijima gradi sliku Srbije kao problematične strane, Srbe na severu predstavlja kao faktor nestabilnosti, a parainstitucije u Prištini kao legitimne.
I najzad umesto da odgovori na optužbe o saradnji sa Sadikom i Jašarijem, o sastanku u Turskoj i o primljenim parama, on se krije iza krivičnih prijava i priče o progonu. Samim tim, umesto da zatvori temu, sam je otvorio novi prostor za sumnju, jer ako bi sve to bilo izmišljotina, demant bi bio jednostavan, a ne odgovor u vidu skretanja pažnje i pravljenja lične drame.
DEMONTAŽER